Carigradski Patrijarh je ekumenista i kao takav...
Preporuke:
0
0
3
utorak, 15 jun 2010 17:40
zoran
Ako mi ne znamo koliko možemo da po(d)nesemo,
Bog zna.
Prema tome, neka samo tovare, i tovare, i tovare...
Tragovi u pesku
Sanjao sam da sam hodam plažom u društvu Gospoda i da se u tkanju moga života ogledaju svi moji dani.
Gledajući unazad film moga života video sam dva traga u pesku.
Jedan je bio moj, drugi Gospodnji.
Tako smo i dalje hodali do kraja svih mojih dana.
Tada sam zastao i pogledao unazad. Na izvesnim mestima video sam samo jedan trag... A ta mesta su odgovarala najtežim danima moga života, danima najgore strepnje, najvećeg straha, najljućih bolova...
Onda sam ga upitao: Gospode, rekao si da ćeš biti sa mnom svaki dan moga života, i ja sam pristao da živim s tobom. Pa zašto si me ostavio samog u najtežim momentima života?
A Gospod mi odgovori: Sine moj, ja te volim i rekao sam da ću s tobom hodati sve vreme, i da te neću nikada ostaviti.
Ja te nisam napuštao. Dani, kada si video samo jedan trag u pesku,bili su dani kada sam te nosio.
Preporuke:
0
0
4
utorak, 15 jun 2010 17:59
Milan
Deo teksta prep. Justina Ćelijskog SABORNOST CRKVE
U SAVREMENOM SVETLU koji se može naći na internetu i koji je iako davno pisan vrlo zanimljiv i aktuelan. Tamo se recimo vidi da je "vaseljenski sabor" bio planiran u Nišu još 1925.
"U aktima poslednje Ženevske "Predsaborske konferencije", a i u ranijim sličnim slučajevima, jasno se vidi da se ni Carigradska ni Moskovska "crkvena delegacija" bitno ne razlikuju u problematici i temama koje predstavljaju kao predmet rada budućeg Sabora.
Za njih su iste teme, skoro isti jezik, isti mentalitet, slične ambicije. Ali to nije ni čudo. Jer koga upravo "reprezentuju" i koju Crkvu i narod Božji u ovom momentu predstavljaju i jedni i drugi? Carigradska jerarhija, skoro na svim svepravoslavnim
skupovima, sastavljena je uglavnom od titularnih mitropolita i episkopa, dakle od pastira bez pastve i konkretne pastirske odgovornosti pred Bogom i svojom živom pastvom, - koga
pretstavlja, i koga će pretstavljati na budućem Saboru? Među zvaničnim pretstavnicima Carigradske vaseljenske patrijaršije nema čak ni onih jeraraha sa grčkih ostrva gde postoji živa pravoslavna pastva, niti grčkih eparhijskih jerarha iz Evrope i Amerike, a i da ne govorim o ostalim pravoslavnim episkopima: Rusima, Amerikancima, Japancima, Crncima, koji iza sebe imaju brojnu pravoslavnu pastvu i oprobane pravoslavne bogoslove.
S druge strane, sadašnje delegacije Moskovske patrijaršije da li zaista predstavljaju svetu i mučeničku veliku Rusku Crkvu i njene, samo Bogu poznate milione mučenika i ispovednika? Prema onome što te "delegacije" izjavljuju i zastupaju kad god
izađu iz Sovjetskog Saveza pred svet, one nisu nosioci i izražavaoci istinskog duha i stava Ruske Pravoslavne Crkve i njene verne pravoslavne pastve, jer najčešće te
"delegacije" pretpostavljaju ćesarevo Božjem. A blagovest je i zapovest je: Većma se pokoravati Bogu nego li ljudima (D.A. 5,29)."
Preporuke:
0
0
5
utorak, 15 jun 2010 18:27
Milan
O Carigradskoj patrijaršiji:
U poslednje vreme Carigradska patrijaršija je proizvela ogroman broj episkopa i mitropolita, sve uglavnom titularnih i fiktivnih. Valjda se vrši priprema da se na budućem "Vaseljenskom Saboru" brojnošću titula obezbedi većina glasova za neopapističke ambicije Carigradske patrijaršije. A s druge strane, apostolski revnosne u misionarenju Crkve, kao što su: Američka Mitropolija, Ruska Zagranična Crkva, Japanska i druge, ne mogu imati ni jednog jedinog predstavnika! Gde je tu onda sabornost Pravoslavlja; i kakav će to biti Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve Hristove?
O Moskovskoj patrijaršiji ili barem o njenom Parijarhu:
U knjizi profesora Lionskih katoličkih fakulteta i savet-nika konzulata Francuske pri Vatikanu A. Vanže kaže se da je „apostolski adminstrator" Moskve P. Neve dobio od Mišela d'Erbinji punomoćje da onima koji iz pravoslavlja prelaze u katolicizam odobri da u tajnosti čuvaju svoju novu konfesionalnu pripadnost..pater Šiman u časopisu jezuita „Čivilta katolika" tvrdi da je mitropolit Nikodim otvoreno podržavao „družbu Isusovu", s čijim je mnogim članovima imao najprisnije prijateljske veze..Mitropolit Nikodim je preveo na ruski jezik tekst „Duhovnih vežbi" Ignacija Lojole -osnivača „Družbe Isusove..U tom katoličkom časopisu „Istina i život" navode se karakteristične uspomene sveštenika-jezuita Miguela Aranca koji je, po blagoslovu mitropolita Nikodima, služio „liturgiju istočnog obreda" u ličnoj Nikodimovoj kapeli u Lenjingradskoj duhovnoj akademiji, pričemuje prisluživao budući vladika Kiril-tada je bio u činu đakona(a sada je patrijarh, mitropolit Kiril (Gudnajev) bio je lični sekretar i miljenik mitropolita Nikodima, poznatog po svojoj privrženosti ekumenizmu, papizmu i obnovljenstvu) Mitropolit Nikodim je Arancu dopuštao da se pričešćuje sa pravoslavnim kliricima, a umro je iznenada u septembru 1978, na audijenciji kod novoizabranog pape Ivana Pavla I, u čemu se može videti ukazanje odozgo na to čemu je stremila njegova duša.
Preporuke:
0
0
6
utorak, 15 jun 2010 18:32
Milan
O tajnim katolicima u Pravoslavnoj Crkvi i o načinu njihovog delovanja:
Pa ipak, neophodno je uočiti da pojam „tajni katolik" ne pretpostavlja formalni raskid s Pravoslavnom Crkvom. Tajni prelaz u katolicizam znači nejavno primanje duhovnog lica u krilo tzv. „Vaselenske crkve", to jest u evharistijsko opštenje i jerarhijsku vezu sa rimskim episkopom-papom; pri tom se nastavlja služenje u Pravoslavnoj Crkvi u postojećem činu i dužnosti sa ciljem postepenog razvijanja među parohijanima i, ako je moguće, među sveštenstvom, simpatija prema Zapadnoj „Majci-crkvi". Još početkom XX veka papa Pije X razrešio je da se u uniju primaju pravoslavni sveštenici s tim da ostanu na mestima koja zauzimaju pri pravoslavnim hramovima, pod jurisdikcijom pravoslavnih episkopa i petrogradskog Sinoda; na Liturgiji je bilo dozvoljeno da se ne čita „filiokve", da se ne pominje papa, mogao je da se pominje Sinod, itd. (K. N.Nikolajev,„Istočni obred", Pariz,1950,s.62).
Upravo Tajno unijatstvo pojedinih sveštenika ili čak episkopa po zamisli vatikanskih analitičara mora da obezbedi delo unije sa tzv. „Rimskim prestolom". Toj unijatskoj ideji služi i ideja koju široko koriste filokatolički nastrojeni pravoslavci-ideja „dva plućna krila"-Pravoslavlja i katolicizma, koji, tobož, čine jedinstvenu Vaselensku crkvu (jedan od rodonačelnika te ideje - ruski religiozni filosof Vladimir Solovjov primio je katolicizam 1896.)
Rim zbog svojih misionarskih i unijatskih ciljeva u poslednje vreme ne nastojava na čitanju Simvola vere sa dodatkom „i od Sina", kada se služi vizantijska Liturgija (papa Benedikt XIV još je 1746. rekao da izraz „Koji od Oca ishodi" ne znači „samo od Oca", nego implicitno znači „i od Sina").
Preporuke:
0
0
7
utorak, 15 jun 2010 18:34
Milan
nastavak o tajnim katolicima:
Na taj način, „istočni obred" - novi metod misije Vatikana -bio je pronađen posle neuspešnih pokušaja unije u toku proteklih vekova, kada je crkvena svest pravoslavnog naroda pre birala da se trpi, da se bude gonjeno i čak da se umire nego da se izda svetootačka pravoslavna vera.
U poslednjim decenijama unionistička strategija Rima u odnosu na Rusiju sastoji se u tome da se ne treba baviti otvorenim latinskim prozelitizmom među pojedinim ruskim „šizmaticima" (agresivna misija i nametanje latinstva može da iza-zove samo uzvratna antikatolička raspoloženja u pravoslavnoj sredini, što je veoma necelishodno za ideju „unije" sa „Svetim prestolom"), nego da treba ići na uniju po primeru mitropolita Isidora: potčiniti rimskom „prvosvešteniku" odjednom celu Rusku Crkvu, ostavljajući joj pravo da ne prima bilo koji druš latinski dogmat i da na taj način sačuva svoju istočnu čistotu.
Uvek treba pamtiti da Vatikan nikad nije zaboravljao svoj glavni, vekovni cillj - da rimskom prestolu potčini „istočne šizmatike", ili, kako bi rekli današnji ekumenisti, „sestrinsku crkvu".
Preporuke:
0
0
8
utorak, 15 jun 2010 19:08
MALI
Sve je braćo , ovo što napisaste , na korist , ali mene zanima , ima li prostijeg načina da se objasni ljudima iskrenim i časnim , koje carstvo na zemlji je od Boga ? Carigradsko ili Rusko ? Hvala Zoranu za "Tragove od peska " !
Preporuke:
0
0
9
utorak, 15 jun 2010 20:05
Milan
MALI,
Posle ubistva ruskog Cara do danas ni jedno, a ako Bog da da se ostvare proročanstva mnogih Svetitelja biće ponovo Ruski Car, al do tada biće mnogo stradanja. Čitaj kod starca Gavrila o tome. Hristos posredi nas.
Preporuke:
0
0
10
utorak, 15 jun 2010 20:37
mali2
I meni je tekst prilično nejasan. Moj prvi utisak je bio da je pisac neko ko sam ne veruje, već pristupa poslu mehanički, ređajući činjenice, analize, događaje kao da sve to ima ikakvog značaja bez okvira u kome se nalazi. Na kraju se spomenu i vl. Artemije, šta se htelo reći? Govori brate Srpski da te ceo svet razume.
Preporuke:
0
0
11
utorak, 15 jun 2010 20:44
Gašpar
Da li se iza medijske halabuke protiv episkopa Artemija krilo nešto sasvim drugo?
Da, krilo se! Krilo se upravo ono o čemu ovaj tekst i govori. O višedecenijskoj težnji Vaseljenske patrijaršije da bude dominantan faktor u pravoslavnom svetu, i kao takav (faktor) da vremenom završi posao oko ujedinjenja sa rimokatoličkim otpadnicima od Pravoslavlja. O prethodnom vaseljenskom patrijarhu Atinagori i njegovim ekumenističkim težnjama i postupcima (zajedničke molitve sa rimokatolicima i skidanja anateme sa njih) sa kritičkim osvrtom najviše su pisali kod Srba – Prepodobni Justin Ćelijski, i kod zagraničnih Rusa – arhiepiskop Averkije DŽordanvilski. Obojica su ukazivali na pogubnu (po Pravoslavlje) proekumenističku politiku vaseljenskog patrijarha Atinagore. Čak je i čuveni pravoslavni Amerikanac, prepodobni Serafim Rouz, ukazivao na štetnost Atinagorinih postupaka. No, i tada je ekumenistička (=masonska) klika bila brojnija od istinskih branitelja pravoslavne vere. Kod pravoslavnih Grka znatno ranije po tom pitanju oglašavao se Sveti Nektarije Eginski. Zajedničko za sve njih je bilo protivljenje ujedinjenju sa rimokatolicima na način na koji je to htela (i još uvek hoće) da učini Vaseljenska Patrijaršija.
Ono što je, takođe, u modernim vremenima bitno za Vaseljensku Patrijaršiju je nedostatak pastve, to jest broj vernika koji je u odnosu na druge pomesne Pravoslavne Crkve zanemarljiv, čime je znatno oslabljen uticaj Vaseljenske u odnosu na Moskovsku Patrijaršiju. Konkretno, Moskovska Patrijaršija kao najbrojnija pomesna PC je s pravom tražila da bude tretirana kao Treći Rim, jer je i Carigrad svojeremeno nazvan Drugi Rim u vremenima kada je V. Patrijaršija bila najbrojnija pravoslavna zajednica na svetu.
...
Preporuke:
0
0
12
utorak, 15 jun 2010 20:46
Gašpar
... Vaseljenski patrijarh Vartolomej je doživotno zabranio ulazak i boravak vladiki Artemiju na Svetoj Gori, nakon što je u izdanju raško-prizrenske Eparhije svetlost dana ugledala knjiga koja govori o Vartolomejevom ekumenizmu i težnji da kao vrhovni pravoslavni poglavar ujedini pravoslavce sa rimokatolicima, to jest da ih preda rimskom papi na način poguban za pravoslavnu veru. Raščinjenje v. Artemija trebalo je da se desi još 2006. godine, kada je na majskom Saboru raspravljano o nekim postupcima v. Artemija koji su po oceni proekumenističke struje u SPC bili sporni i dovoljni da ga sklone s episkopskog trona. Tada je vaseljenski patrijarh Vartolomej napravio gaf kada mu je jedne večeri dojavljeno da će narednog dana (na Saboru SPC) vladika Artemije biti raščinjen, pa je te večeri pred kamerama rekao kako je upravo saznao da je u Srbiji raščinjen jedan episkop, i dodao kako je to žalosno, ali da se i takve stvari dešavaju. To je rekao sa dozom cinizma i zadovoljstva što će se to desilo. Na njegovu žalost, mudri patrijarh Pavle nije dozvolio ekumenistima u redovima srpskog episkopata da tada sprovedu želju vaseljenskog patrijarha. Vladika Artemije je 2006. godine pretekao, ali ne i ove 2010. godine, kada na čelu svetosavske SPC nema mudrog i svetog čoveka – patrijarha Pavla, već glavnu reč u našoj Crkvi vode osvedočeni ljubitelji rimskog pape i ekumenizma.
...
Preporuke:
0
0
13
utorak, 15 jun 2010 20:48
Gašpar
...
Da li je u dosadašnjoj istoriji Srpske pravoslavne crkve ikada postojalo nešto nalik onome što se sada događa u Crnoj Gori?
Da li se to sprema reorganizacija Srpske pravoslavne crkve na mitropolitski sistem po kome će u svakoj (jugoslovenskoj) državi postojati pravoslavna crkva u rangu mitropolije koju će isključivo (beogradski) patrijarh predstavljati prema drugim crkvama?
Svakako da je to krajnji cilj onih koji su proteklih nekoliko meseci radili o glavi vladiki Artemiju. U tu svrhu će na nekom od narednih Sabora SPC doći do podele Eparhija po republičkom, to jest državnom ključu. Doći će do podele u Eparhijama raško-prizrenskoj, mileševskoj, niškoj, vranjskoj, žičkoj... Preševska dolina i Medveđa biće pripojeni novostvorenoj kosovsko-metohijskoj Eparhiji (=prizrenskoj). Od delova raško-prizrenske i žičke Eparhije biće formirana raška Mitropolija (ili Episkopija), i to tako što će u novoformiranu Mitropoliju (Episkopiju) ući oni delovi raško-prizrenske Eparhije od adm. granice (sa “nezavisnim” Kosovom”) na Rudnici koji se nalaze u Srbiji, kao i deo žičke Eparhije koji se geografski naslanja na Rašku oblast (okolina Ušća sa manastirima Studenicom, Gradcom…). Time će se steći uslovi da u daljoj fazi raspada SPC dođe do (neformalnog ili formalnog, svejedno) priznavanja postojećih granica nezavisne države Kosovo od strane velikodostojnika SPC i formiranja Kosovske Pravoslavne Crkve, na čijem čelu će u početku možda biti i neki episkop poreklom Srbin, ali će vremenom nestati Srba u toj Kosovskoj pravoslavnoj Crkvi, što i jeste krajni cilj Albanaca i njihovih međunarodnih tutora. Po tom scenariju i Medveđa i Preševska dolina viđeni su kao sastavni delovi Republike Kosovo.
...
Preporuke:
0
0
14
utorak, 15 jun 2010 20:50
Gašpar
... Takođe, delovi mileševske Eparhije koji se nalaze u Crnoj Gori biće ugurani u neku od postojećih Episkopija ili Mitropoliju crnogorsko-primorsku, pa ćemo u nekoj od narednih godina (vrlo brzo) imati i Crnogorsku Pravoslavnu Crkvu. Delegacija crnogorskih političara već je imala razgovore sa predstavnicima Moskovske Patrijaršije, jer su Crnogorci (po tradiciji) vezani za Rusiju i stalo im je do mišljenja zvnične Moskve. Blaženopočivši patrijarh ruski Aleksej Drugi je na pitanje visoke crnogorske delegacije koju Crkvu priznaje Moskva – SPC ili Dedeićevu CPC – odgovorio da su na teritoriji Crne Gore Eparhija budimljansko-nikšićka i Mitropolija crnogorsko-primorska jedine priznate od svih pomesnih pravoslavnih Crkava. Time je crnogorskim zvaničnicima jasno stavljeno do znanja da se okanu Miraša i da svoje težnje za samostalnom Crkvom traže u dijalogu sa Beogradom (srpskom Patrijaršijom). Podela postojećih Eparhija SPC učiniće da i u Crnoj Gori nikne nova pravoslavna Crkva koja će od SPC dobiti Tomos o autokefalnosti, a koji će priznati i Vaseljenska i Moskovska Patrijaršija, a samim tim i ostale pomesne prvoslavne Crkve. Na taj način ispuniće se višegodišnja želja m. Amfilohija da bude poglavar jedne pomesne Pravoslavne Crkve.
Isti ili sličan scenario predviđen je i za Hrvatsku, Bosnu i Vojvodinu, Makedoniju. Tako će episkopi SPC koji su danas medijski najeksponiraniji na najbolji mogući način da završe započeti posao rasparčavanja SPC i svođenja iste u okvire malo šireg beogradskog pašaluka. Aferim im bilo na tome! (sic!)
Preporuke:
0
0
15
utorak, 15 jun 2010 21:12
DŽon Šepard
Ja, kao neuki rab Božji DŽon, iz svega mogu da zaključim da će nam Srbljima uskoro biti ponuđeno da biramo: da li ćemo postati deo Ruske Pravoslavne Crkve, ili ćemo se pokloniti Carigradu, što automatski znači - Vatikanu?
O čemu vi to, ljudi?
Ako smem da kažem, a da me ne "razapnete"... jako me "bole" obe opcije. :)
Odluke nisu samo na mom svešteniku, ili Patrijarhu, već i na meni.
Preporuke:
0
0
16
utorak, 15 jun 2010 22:45
neutralni posmatrač
da se ne lažemo gospodo, pošteno ste se svi skupa ovde izbrukali. I levi i desni, i "ziloti" i "ekumenisti", i "artemijevci" i "atanasijvci". Ne tvrdim da su baš svi isti, ali jadno li vam je vaše hrišćanstvo i pravoslavlje. Šta je sa blagošću, smernošću, trpeljivošću? Ja tu vidim samo mržnju, sujetu, borbu za pozicije itd. Jadan li nam je narod sa takvim pastirima.
Preporuke:
0
0
17
utorak, 15 jun 2010 22:52
Manojlo
G. Veljko Đ. Mišina je istoričar koji se pretežno bavi novijom istorijom Srpske Pravoslavne Crkve. U tom smislu, prvi deo ovog članka sasvim je u duhu njegovog zanata, dakle, napisan na osnovu izvorne građe, tj. dokumenata Arhiva Srbije i Arhiva Jugoslavije, metodološki sasvim ispravno. Međutim, drugi, znatno manji tj. poslednji deo teksta u najmanju ruku je, po mom mišljenju, nedorečen, nejasan.Na šta je konkretno g. Mišina želeo da ukaže, nije mi jasno!Iz ovog teksta, kao što nam i sama izvorna građa ukazuje, jasno je da je patrijarh German bio veliki diplomata i pregalac za očuvanje celovitosti i jedinstva Srpske crkve u doba komunističke Jugoslavije!To je g. Mišina, iščitavajući arhivske dokumente izvanredno prikazao.Samo obratimo pažnju na patrijarhovo straženje nad slobodom srpskog Hilendara u grčkoj Svetoj Gori i u tom smislu opreznost patrijarhovu u odnosu sa "grčkim" Crkvama i prema njihovoj crkvenoj politici u Americi!Sa druge strane, opreznost je projavio i prema Moskovskoj patrijaršiji!Ne zaboravimo da je to vreme Sovjetske vladavine nad Rusima i Ruskom crkvom, kada je Moskovska patrijaršija istupala u skladu sa interesima komunističke Moskve tj. SSSR - a.Na to upravo ukazuje epizoda sa tzv. Mađarskom pravoslavnom crkvom - a Mađarska država je već bila deo Istočnog bloka!Sa druge strane, iz teksta g. Mišine, zaključujemo da su se i predstavnici jugoslovenskih komunističkih vlasti, preko sekretarijata za verska pitanja, veoma interesovali za dešavanja u pravoslavnoj vaseljeni, van granica Jugoslavije, i u tom smislu, iz arhivskih dokumenata vidimo, da su veoma držali do patrijarhovog (Germanovog) stava i mišljenja!Danas su mnogi pseudoziloti spremni da olako osude patrijarha Germana za saradnju sa jugoslovenskim komunistima i za izdaju pravoslavlja, ali vreme, i istorijske studije tek će pružiti pravu sliku o istinskoj veličini i zasluzi ovog srpskog patrijarha!Ovaj članak g. Mišine, bar njegov prvi - veći deo, predstavlja jedan značajan prilog u tom pravcu.
Preporuke:
0
0
18
utorak, 15 jun 2010 23:42
Manojlo
Genijalan je onaj deo kada patrijarh German predstavnicima sekretarijata za verska pitanja odgovara da on, kao Srpski patrijarh, nema prava da podari autokefaliju MPC (koju su de facto osnovali jugoslovenski komunisti da bi oslabili Srpsku crkvu) budući da to pravo, navodno, ima samo Vaselenska - Carigradska patrijaršija. Sa druge strane, jasno je da je patrijarh German u svakom smislu čuvao slobodu Srpske crkve prema Carigradu, čak odbijajući da primi miro iz Carigrada! Na osnovu samo ove epizode koju nam je preneo g. Mišina, vidimo koliko je diplomatske veštine trebalo projaviti i očuvati slobodu Srpske crkve i prema komunistima u Jugoslaviji, kao i prema Moskovskoj patrijaršiji - produženoj ruci SSSR - a, ali i Carigradskoj patrijaršiji. Što se tiče Carigradske crkve i njenog ondašnjeg i današnjeg ekumenizma i težnje ka pravoslavnom "papizmu" treba reći da je i onda i danas ovakav stav Crkve u Carigradu bio uslovljen borbom za opstanak u islamskoj Turskoj, što, naravno, ne opravdava ovakvu "politiku" Fanara. Ako treba, osvrnimo se i na doba srednjevekovne istorije Carigradske crkve i istoriju Vizantije. I onda je "ekumenizam" bio više političko sredstvo i oruđe (a nikako dogmatsko uverenje i Vjeruju pravoslavnih Vizantinaca koji su uvek projavljivali bogoslovsku nadmoćnost u odnosu na zapadne Hrišćane) radi sticanja eventualne političke i vojne podrške katoličkog Zapada pred odsudni boj sa nadirućim muslimanskim osvajačem koji je dolazio iz Azije i polako osvajao, deo po deo, oblasti nekada moćne Vizantijske carevine, dok na kraju nije pao i sam Grad - Konstantinopolj! U tom smislu treba posmatrati i Lionsku uniju 13. veka, kao i Firentinsku 15. veka! Ni danas se ništa u položaju Carigradskog patrijarha nije promenilo, pa ni u njegovom pristupu rešavanju problema, i dalje se veruje u pomoć zapadnih Hrišćana!
Preporuke:
0
0
19
utorak, 15 jun 2010 23:45
mali2
Hvala Gašpar, sad je malo jasnije.
Preporuke:
0
0
20
sreda, 16 jun 2010 00:26
Filipin
Neizmerno sam zahvalan za ovako iscrpne komentare koji bi, ako prihvati administracija predlog, mogli integralno biti objavljeni kao jedan ili dva teksta s novim naslovima. Veoma su od koristi, jer svakom dobronamerniku vrlo dobro razjašnjavaju situaciju. Ne treba se zbunjivati, nema šta da pripadamo ovome ili onome, naš zadatak kao pojedinaca je da se saberemo oko Hrista i Sv. Save i da kao narod, iako sa - malo na broj, ali mnogo u istini - preostalim arhijerejima u pravoj veri i sveštenicima pružimo otpor licemernim nastojanjima da nas, slobodne u Hristu, neko tamo podvodi papi ili bilo kome samoproglašenom nesretniku - pohlepniku. Naime njihov cilj je jasan, a i naš - Nikako ne treba biti "neutralan" , po rečima Gospodnjim: "ako si ni hladan ni vruć izbljuvaću te".
@neutralni posmatrač: Prvo da razjasnimo. Napravili ste blanko napad, ovde gore nije bilo ničega za šta ste digli glas i osudili. A druga stvarčica je da postoji vrlo dobar tekst koji se zove "Beseda o neutralnima" a napisan je rukom sv. vladike Nikolaja. Na posletku, ako vas ne zanima ova tema onda nemojte učitavati u nju onog čega, ako ima u Vatikanu, ono sigurno nema u autorima ovih komentara i teksta iznad. Uostalom to je moj predlog. A sloboda volje i izražavanja i dalje je na snazi.
Preporuke:
0
0
21
sreda, 16 jun 2010 00:31
Sokenekos
Hvala G. Gašpar za objašnjenja. Još kad biste mogli reći nešto više i o sadašnjem njegovoj svetosti patrijarhu Moskovskom i Cele Rusije, Kirilu.
A blagopočinjevši Aleksej Drugi je sa našim svecem Pavlom dolazio u sred rata u Sarajevo da osveštaju temelje srpsko-ruske crkve. Nažalost, taj deo grada je posle Dejtona pripao drugoj strani. Koliko nam je to tada nade ulilo u bolje sutra, rečima se nemože opisati.
A ove podele me sve više podsećaju na još jednog božijeg čoveka poslatog celom Pravoslavlju, Dostojevskog, i «Velikog Inkvizitora» u kojem on ismejava tzv. Hrišćanstvo katolika u Španiji u vreme inkvizicije gde je «bog tu radi crkve, a ne crkva radi boga». Tako i ovi.
Preporuke:
0
0
22
sreda, 16 jun 2010 10:08
b.s.
Hvala Gašpar na iscrpnom i jasnom razjašnjenju.
Dobro je ko može da nabavi knjigu oca Save Janjića iz Dečana, pod naslovom ''Vreme ekumenizma i doba apostasije'', mada čujem da knjiga nije baš omiljena među sveštenim licima, a ne može lako ni da se nađe. Čujem i da je otac Sava sada neki drugi čovek, (ako su glasovi istiniti?), ali je to savršena knjiga za antiekumeniste jer razobličava ulogu tri vaseljenska patrijarha zaredom, kao i ekumensku politiku Vatikana i pape.
Neće nam kao vernicima biti lako u vremenu koje dolazi jer će biti puno smutnje.
Ne zaboravimo na seobe pod Patrijarsima Arsenijem Čarnojevićem i Arsenijem Šakabentom. Ali sada više nemamo gde da idemo. A ne znamo ni kakav će ''zulum ''biti.
Preporuke:
0
0
23
sreda, 16 jun 2010 12:52
Petar Janketić
Samo da se nadovežem na Gašparove odlične komentare u vezi formiranja novih Pravoslavnih crkvi u okviru pojedinačnih međunarodno priznatih država, koje bi s vremenom došle pod upravu Vaseljenske patrijaršije (koja bi zatim lakše izvršila prisajedinjenje pravoslavnih Vatikanu), a u vezi već formirane Pravoslavne Crkve Crne Gore, koja se najednom obratila javnosti (i to tek nakon smrti Patrijarha Pavla) sledećim saopštenjem:
Saopštenje za javnost Episkopskog Savjeta Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori 28. februar 2010 - 0:51
...
Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori sačinjavaju Eparhije Srpske Pravoslavne Crkve: Mitropolija crnogorsko-primorska i Eparhije budimljansko-nikšićka, zahumsko-hercegovačka i mileševska. Arhijereji tih eparhija, shodno saborskoj odluci, čine Episkopski savjet pod predsjedništvom Arhiepiskopa cetinjskog i Mitropolita crnogorsko-primorskog. Otuda je nedopustivo, neodgovorno i protivno crkvenoj odluci svako drugačije titulisanje i predstavljanje u medijima kako Mitropolije tako i pravoslavnih eparhija u Crnoj Gori.
Drugim rečima, mediji koji i dalje govore Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori su "neodgovorni" i "protive se crkvenoj odluci".
Dakle, konačni cilj je da Pravoslavna Crkva Crne Gore dođe pod upravu Vaseljenskog patrijarha, a interesantna je i činjenica da je Amfilohije zamonašen u Grčkoj, što može da ima i neke veze sa zahtevom iz Šambezija da novoformiranim episkopskim savetima (eufemizam za novoformirane Pravoslavne Crkve) treba da upravljaju episkopi iz Vaseljenske Patrijaršije.
Preporuke:
0
0
24
sreda, 16 jun 2010 14:38
Petar Janketić
@b.s.
Pomenuta knjiga "Ekumenizam i vreme apostasije" može se može pročitati ovde:
http://www.kosovo.net/ecumen.pdf
Na veliku žalost, istina je da je pisac te knjige otac Sava Janjić danas na potpuno suprotnim stajalištima od onih koje je izneo 1994.godine u toj zaista fenomenalnoj knjizi sa blagoslovom v.Artemija. Ta knjiga je, između ostalog, uticala i na Vaseljenskog patrijarha da doživotno zabrani vladiki Artemiju da kroči na Svetu Goru i to se može smatrati stvarnim početkom progona vladike Artemija od strane ekumenista.
Preporuke:
0
0
25
četvrtak, 17 jun 2010 10:06
bole
Tekst pokazuje elementarno nepoznavanje stvari. Dileme koje su hipoteticki postavljene, a sve da se dovodi u vezu sa ep. Artemijom, lice na najjeftinije clanke o masonskim zaverama. I sta je najgore, autor nema ni gram dobre namere. Pustite SPC na miru! Toboznji dobrozeljatelji su ''vukovi u jagnjecoj kozi''. Da iko od Vas, makar za sekund poprica sa Vaseljenskim Patrijarhom, zacutali biste za sve vekove,od Njegove blagodati i svetosti! Njega Gospod vodi, vise nego li svakog od nas. A izgleda da smo smo mi to i zaboravili odavno,(za razliku od Njegove Svetosti),da pazimo na svoje spasenje, a ne da ''popujemo'' drugima, i to ni manje ni vise nego Vaseljenskom Patrijarhu.
Preporuke:
0
0
26
četvrtak, 17 jun 2010 10:12
b.s.
Neverovatna je istovremenost ''zapadnobalkanisanja''naše svetovne vlasti i proekumenske ''groznice'' crkvenih velikodostojnika! Mi kao narod nađosmo se, sudeći po brzini događanja skoro pred svršenim činom. Da li će naša deca i unuci sutra biti hrvati, albanci ili bugari pitanje je sad! Duhovnici digoše ruke od Sv. Save (ne zaboravim da je Stanislav Hočevar izjavio da Srbija ne može sa Svetim Savom u Evropu), digoše ruke od svetih, velikomučenika vladika bosanskih u 2. svetskom ratu, Petra Zimonjića i Platona Jovanovića koji su ostali uz verni narod u najtežim trenucima i mučenički skončali od ustaškog noža. Da se ne varamo: Hrvati nikad neće odustati od Velike Hrvatske! Progutaće polako Republiku Srpsku u narednih desetak godina, zatim će ispuniti ''geografski trbuh'' Bosnom, doći će do Drine. Oko Vojvodine će morati malo povuci-potegni sa Mađarima, ali dogovoriće se kako da Mađari uzmu deo Bačke sa Erdeljom u Rumuniji, a Hrvati da se pruže duž Dunava do Arada, jer zaboga, tamo žive Hrvati Krašovani (inače čisti Srbi sa torlačkim naglaskom).
Bugari će povesti simultanku sa Hrvatima i Albancima što se tiče istočne i južne Srbije.
Nišlije već podižu veliki krst latinske osnove koji nosi na sebi pravoslavni krst (jasna likovna simbolika viđena svetovnim očima, o ekumenskoj dominaciji), Albanci nasilno oduzimaju Srbiji južnu Srbiju uz svesrdnu pomoć Turske i Amerike...
Jedina nepoznanica su Rumuni koji neće dati Erdelj.
Vaseljenski Patrijarh imenuje Kosovsku crkvu sa Amfilohijem kao Patrijarhom, prisajedinjuje joj makedonsku pravoslavnu crkvu dajući ovoj usput status mitropolije ...itd.
Samo se pitam šta bi na sve ovo rekli naši preci koji ostaviše kosti u Albanskim gudurama? U njihovo vreme Otadžbina se VOLELA!
Izgleda da će u godinama koje dolaze Evropa goreti! Ne daj Bože da nam želim to, ali zbog Vatikanskih apetita za ovozemaljskom vlašću, naš narod strada kroz vekove. Nekako smo im se isprečili na putu ka Rusiji.
Preporuke:
0
0
27
četvrtak, 17 jun 2010 13:55
Petar Janketić
@bole
Papa i patrijarh zajedno služili u Vatikanu 30. jun 2008
Papa Benedikt i vaseljenski patrijarh Vartolomej održali su zajedničku liturgiju na kojoj su iskazali želju da idu napred zajedničkim snagama ka jedinstvu hrišćana. Po zavrsetku službe, u bazilici Svetog Petra u Vatikanu, dvojica verska poglavara zajednički su blagoslovili vernike, prenela je agencija Ansa
http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=101734
Vatikan, 18. 10. 2008. god.
obraćanje vaseljenskog Patrijarha G. Vartolomeja
na Dvanaestoj redovnoj opštoj skupštini Biskuspke sinode:
...Ovaj ljubazni poziv Vaše Svetosti upućen Našoj nedostojnosti sa sobom nosi duboki smisao i značaj – usuđujemo se da kažemo da je to istorijski događaj. Jer, ovo je prvi put u istoriji da se jednom vaseljenskom Patrijarhu pruža mogućnost da se obrati Saboru biskupa rimokatoličke Crkve i tako i u tolikoj meri učestvuje u životu ove sestrinske Crkve...
Dakle, Vaseljenski patrijarh se već odavno moli i služi liturgiju (ili misu?) zajedno sa papom i pritom rimokatolike javno naziva "sestrinskom Crkvom", a evo šta kaže Sveti Marko Efeski:
Ukoliko se udaljujem od njih, utoliko se sjedinjujem sa Istinom i sa Svetim Ocima, pravim bogoslovima Crkve; a koji sebe pribrajaju unijatima (papistima) takvi daleko stoje od Istine i od blaženih Učitelja Crkve.
(Sv. Marko Efeski)
Preporuke:
0
0
28
četvrtak, 17 jun 2010 14:35
Paris-London
Odnosi dveju Patrijarsija u zapadnoj Evropi su veoma kompleksni. Sadasnje stanje je da su skoro sve pravoslavne parohije ruske tradicije pod Carigradskom patrijasijom, u Francuskoj odranije, u UK od pre nekoliklo godina.
http://en.wikipedia.org/wiki/Patriarchal_Exarchate_for_Orthodox_Parishes_of_Russian_Tradition_in_Western_Europe
Preporuke:
0
0
29
četvrtak, 17 jun 2010 15:27
Filipini
@bole - Nešto skoro identično je, kao vi za patrijarha Vartolomeja, Irinej Bulović izjavio za PapaBenedikta 16. To je valjda taj stil. Elem, vaš komentar objektivno deluje, iako verovatno iskren, kao izvesna eutanazija na ovo malo preostale volje za interesovanje ovog našeg srpskog pravoslavnog naroda za sopstvenu "sudbinu". Verujem i nadam se da to nesvesno činite.
P.S. U ovo doba uspavanih savesti i uspavljivača iste, više nego ikada odgovori smo kako za činjenje tako i za ne činjenje!
Preporuke:
0
0
30
četvrtak, 17 jun 2010 18:46
@Petar Janketic& sl.
Papa i Patrijarh nikada zajedno nisu sluzili LITURGIJU! To sto nepismeni novinari lose prevode strane izvestaje je druga prica. To je isto kao kad kazu SPC i njeni Vernici, pa Vernici su isto SPC?! Da su zajedno blagosiljali vernike, jesu! Dakle, rimokatolici uzimali blagoslov od pravoslavnog patrijarha!!! Zasto se tako ne gleda? A ne samo Pravoslavni od Pape?! Sta je Vaseljenski Patrijarh oduzeo i okrnjio od Pravoslavlja? NIsta, nit ce. Njegova je naprosto pastirska duznost, kao i svih njegovih svetih prethodnika, da razgovara sa Papom. Nekad kada jedno bejasmo, papa i carigradski patrijarh su bili najblizi jedan drugom. Uzgred, procitajte malo sto kaze sv.JOvan Damaskin o rimskom episkopu kao Petrovom nasledniku, a Marka Efeskog neki jos jednom nek procitaju, pa i Palamu, ako hocete(nazalost ne poztoji srpski prevod)gde duboko veruje u pokajanje starog Rima. A Irinej Bulovic je SVETITELJ, ciju ljubav ni vi ni ja, nikada necemo shvatiti ''jer prevazilazi svaki um''. Al kada Hristos dodje, moracemo imati ''cvrstu besedu'' za ono ''raka, i budala'' koje izgovorismo za Njega. I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje? To sto je rekao da je Benedikt 16, blagosloven covek?
Preporuke:
0
0
31
petak, 18 jun 2010 00:36
Marko
Kad već spomenuste knjigu oca Save Janjića, evo i snimka sa promocije te knjige davne '96 godine.
Zanimljivo je primetiti da su različiti stavovi u pogledu ekumenizma bili vidljivi mnogo ranije tj. još u ono vreme. U prilog tome, naročito svedoče delovi osmi i deseti.
Preporuke:
0
0
32
petak, 18 jun 2010 10:06
Petar Janketić
@Bulovic je SVETITELJ
Papa i Patrijarh nikada zajedno nisu sluzili LITURGIJU! To sto nepismeni novinari lose prevode strane izvestaje je druga prica.
U pravu ste, pošto je u službi učestvovao i papa ipak se to ne može nazvati LITURGIJA, već je to misa.
sto kaze sv.JOvan Damaskin o rimskom episkopu kao Petrovom nasledniku
Sv.Jovan Damaskin živeo je od 676.god do 749.god, a rimokatolici su otišli u raskol 1054.godine, što znači da je u vreme Sv.Jovana Damaskina rimski episkop pripadao Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi.
Evo još nekih misli Sv.Marka Efeskog:
"Vi, pak, Latini, koji ste izmijenili i iskvarili ne samo onako izloženo ispovijedanje Pravoslavne Vjere, no i mnoga njihova sveštena Crkvena Predanja, dostojni ste toga da vas nazivamo ne samo raskolnicima, nego baš i jereticima, kao narušitelje Apostolskih i Otačkih pravila i Predanja. Zakon blagočastivih careva i ustav Crkveni kažu: „Ako neko nešto najmanje izmijeni u Pravoslavnoj Vjeri, taj je jeretik i podliježe kaznama određenim za jeretike"
"Otsekli smo Latine od nas ni zbog kakvog drugog razloga, no zato što su ne samo šizmatici, nego su takođe i jeretici. Zbog toga je potpuno nepravilno ujediniti se sa njima"
"Svedočanstva zapadnih učitelja ne priznajem, niti prihvatam. Pretpostavljam da su oni pokvareni, jer u stvarima pravoslavne vere ne može biti kompromisa"
Kažete:
A Irinej Bulovic je SVETITELJ... I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje?
Sveti Kanoni jasno govore da se ne sme moliti zajedno sa jereticima i raskolnicima, a Sv. Teodor Studit kaže: "Jer nije moguće potpuno učiti reč istine ako neko misli da ima pravu veru, a ne rukovodi se božanskim kanonima."
Npr. ovde sam Bulović kaže da je učestvovao u molitvenom sabranju zajedno sa rimokatolicima:
http://www.hrvatskarijec.rs/source/index.php/Korak-blize-u-vrsenju-Bozje-volje.html
Preporuke:
0
0
33
petak, 18 jun 2010 11:22
Filipini
@Petar Janketic& sl.
U slučaju "beskonačne ljubavi"(savremena fraza kojom se neiskreno, mnogo puta naivno, a nekad i s predumišljajem, naziva sentimentalizam)pojedinaca - pomenutih i nepomenutih, treba se setiti poučnih reči iz sv. jevanđelja koje glase: "po plodovioma njihovim poznaće te ih". Posle toga ne treba mnogo pa da čovek razabere istinu od laži. Jasenovac, oficir Racinger, papa Pije 12 i drugi. S druge strane, iskreni sv. Grigorije Palama i mnogi oci koji su se bavili problemom zapadne jeresi su govorili o pokajanju, a pokajnika Gospod ne odbacuje. Samo što ih nema na tom nivou - nivou episkopije rimske. Svi treba da verujemo i da se nadamo tom pokajanju, ali ne i da zavaravamo sebe da ga ima kad ga nema - čime? - sentimentalizmom, češanjem po ušima - kako se veli u Sv. Pismu. Dovoljno je pročitati zakletvu jezuita na pristupanju u njihov red, i da čoveku bude jasno šta je Rim (jošuvek). Nekad su se ljudi pitali kako je moguće da čoveku padnu na pamet zverstva činjena od ustaša a blagosiljana od Rima?! Ali, kad pročitate tu zakletvu - nema više te dileme. Tako ostavimo Rim njemu samom, a ako hoće da se pokaje to će Bog i da ga primi. A ne da gubimo svoju dušu zarad apstraktne ljubavi prema Rimu (treba pročitati i papsku "definiciju" koju je Racinger pročitao javno pri preuzimanju papske dužnosti) i okrenimo se s ljubavlju prema svom narodu. I sam "akademski građanin" i nemam ništa protiv "akademija", ali imam protiv duha nadutosti znanjem i maštarijama. U tom kontekstu da pomenem samo još i jednu pojavu koja se počela od 2000-tih širiti među "akademskim" bogoslovljem sveštenstvom. To je netrpeljivost prema monaštvu, tom biseru pobožnosti, narodne pobočnosti. Ovim posebno treba apelovati na naše novo akademsko bogoslovstvo i sveštenstvo koje, iako ne svo, ali mnogo jeste - preučilo(Pročitati istoimenu pripovetku Mome Kapora "Preučio")
Preporuke:
0
0
34
petak, 18 jun 2010 12:07
Petar Janketić
Da li je u dosadašnjoj istoriji Srpske pravoslavne crkve ikada postojalo nešto nalik onome što se sada događa u Crnoj Gori?
Da li se to sprema reorganizacija Srpske pravoslavne crkve na mitropolitski sistem po kome će u svakoj (jugoslovenskoj) državi postojati pravoslavna crkva u rangu mitropolije koju će isključivo (beogradski) patrijarh predstavljati prema drugim crkvama?
Ovde su reči m.Amfilohija sa jučerašnjeg skupa Međunarodnog fonda pravoslavnih naroda u Budvi na temu autokefalnosti CPC gde je "dopustio mogućnost obnove autokefalnosti Mitropolije crnogorsko-primorske, ali, kako je rekao, uz božju pomoć".
"Sve može biti rešeno uz božju pomoć, ali samo saglasno potrebama crkve, nikako države", rekao je Amfilohije, reagujući na nedavnu izjavu crnogorskog premijera Mila Đukanovića da će biti obnovljena autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve.
Prema rečima Amfilohija, "kada bi bilo reči o povratku autokefalnosti, onda bi to bila autokefalnost Cetinjsko-primorske mitropolije, a ne takozvane CPC".
Samo da me neko ne shvati pogrešno iz mog zadnjeg komentara i izjave m.Amfilohija u vezi autokefalnosti, taj jučerašnji skup Međunarodnog fonda pravoslavnih naroda u Budvi nije bio na temu autokefalnosti CPC.
Preporuke:
0
0
36
petak, 18 jun 2010 22:28
Nikola Turajlić
@ Milan
Tvoj komentar o tajnim katolicima me je naveo da prevrednujem iz "novog ugla" svoje stavove, koji se tiču ekumenskog delovanja vrha SPC.
Naime ja sam dosada tvrdio da su njihov gorljivi ekumenizam i "ljubav" prema Svetom ocu uzrokovani, pre svega verovanjem da Katolička crkva može pomoći u zaštiti pravoslavlja na ex-YU prostorima.
Madjutim sada sam spreman ovoj motivaciji dodati i drugi mogući razlog, koji ću obrazložiti u daljem tekstu.
Radi sveobuhvatnog shvaćanja stvari navest ću, da je u realizaciji svetog antikomunističkog rata formiran široki front, koji se sastojao u dva ešalona i to svetovnog, predvodjenog USA i verskog predvodjenog Katoličkom crkvom.
Strategija i taktika svetovnog ešalona je dobro poznata i nesporna, tj. demokratski orijentirani ljudi u komunističkim državama su na sve moguće načine pomagani, da iznutra ruše komunistički režim.
Da bi mogli potpuno se posvetiti protukomunističkoj borbi naši antikomunisti su bili i finansijski podržavani (da oni i porodice ne gladuju). Takodjer su "ofarbane" revolucije, za rušenje nepodesnih režima u postkomunističkim državama, provodjene istom tehnologijom (poznati srpski izvozni brend Otpor).
Kakovi način protukomunističke borbe je koristila Katolička crkva, je manje poznato, ali u slučaju Poljske je obnarodovano da je PKC bila organizator i logističar, dok je finansijer bila rimska kurija na čelu sa Svetim ocom (Poljakom).
Što se tiče pravoslavnih država jasno je, da je Katolička crkva, kao jedina finansijski i logistički moćna hrišćanska crkva, angažirala pravoslavne sveštenike antikomuniste u ekumenističkom protukomunističkom ratu. Ovo se nije moglo obnarodovati ni po padu komunističkih režima, jer ne bi dobro zvučalo medju vernicima i ostalim sveštenstvom.
Šta se dešava 1989 godine, po padu mrskog komunističkog režima, u gotovo celom svetu, a u Srbiji s kašnjenjem od jedne decenije.
Novo uspostavljeni režimi su ustrojili kapitalistički sistem koji je odgovarao njihovim sponzorima.
Preporuke:
0
0
37
petak, 18 jun 2010 23:06
Nikola Turajlić
@ Milan - nastavak
A kakova je sudbina naših protukomunističkih pravoslavnih "krstaša", po padu komunističkih režima u njihovim državama.
Ovi su, svesni presudnog značaja Katoličke crkve u rušenju komunizma, postali gorljivi zagovornici ekumenizma i skriveni podržavaoci ideje o Svetom ocu, kao vrhovniku svih hrišćana i pustili se sa svom snagom u njihovu realizaciju.
SPC je imala problem što je komunizam potrajao deceniju duže i što se na mestu Patrijarha našao kolebljivi Pavle, koji je po jurišu nazadnih eparha i monaha "zilota" povlačio svoje potpise sa ekumenskih dokumenata, što je izazivalo zurivost kod ekumenista.
Kasnije je providjenje "izabralo" izmedju ekumenista Patrijarha i prešlo se na ubrzanu realizaciju zacrtanog programa (za koji je u Sinodu i Saboru stvorena potrebnma većina), sa nemilosrdnim čišćenjem džepova otpora (Vladika Artemije i monasi "ziloti"). Ovi trebaju biti primer i za sve eventualne buduće remetioce.
Javne izjave pripadnika vrha SPC, te čišćenje RP eparhije se uklapaju potpuno u realizaciju projekta Svetog oca kao vrhovnika svih hrišćana.
Moja ranija teza o Svetom ocu kao lobisti srpskog pravoslavlja je nategnuta, jer vodstvo SPC nije toliko naivno da bi moglo poverovati u njegovu dobrohotnost, a što sam ranije mislio.
Na očekivane, otrcane prigovore da sam iskonstruisao teoriju zavere, unapred odgovaram da sam pristalica teorije interesa (u ovom slučaju se radi o sprezi institucionalnog i ličnog interesa).
Interes kao takovi je glavni motiv postupanja čoveka, a čak i životinje zbog njega označuju svoj teritorij.
Preporuke:
0
0
38
subota, 19 jun 2010 00:14
Filipini
@Nikola Turajlić Iako ne-višedimenzionalano, ono — vrlo iskreno i smisleno gledište. Nije sve u ljudskim rukama! To je nadanje koje ne ostavlja one koji se nadaju!
P.S. Oko teorije zavere: Smešan je pokušaj svakog ko pokušava na autentične odgovore mislećih pojedinaca danas nalepiti "etiketu Teorije zavere", upravo s toga što svesno ili ne oni koji to rade — ili su žrtve "zavere koja traje" ili su zaverenici. Dakle, ljudi više vole da veruju da je "svet" uređen idealno i da sve tako treba, pa za takvo mnjenje postoje danas čitave fabrike oblandi u koje se zavija poluistina, nego da razmisle i sami donesu zaključak, udruže se oko minimuma zajedničke ljudskosti i slobodoljubivosti i izbore se za, na primer — odbacivanje novog "zakona o velikom Bratu na svakom koraku" iliti - legalnog državno-policijskog voajerisanja svih i svega! Iskreni narod pravoslavne crkve zna da prepozna vuka u jagnjećoj koži — uvek mu viri crn rep. I ova borba u kojoj nesretnici bukvalno nameću raskol i nekoga guraju u taj raskol, borba je poslednja(jer države faktički više i nema) i borba je narodna, i ako narod istraje u Istini, Istina će se opet pokazati savršenom.
Preporuke:
0
0
39
subota, 19 jun 2010 09:19
Nikola Turajlić
@ Milan - II nastavak
Još bih se osvrnuo i na odnos postkominističkih demokratskih vlasti prema Rusiji, odnosno pravoslavnih ekumenističkih promotera prema Vaseljenskoj patrijaršiji, te Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Novi postkomunistički demokratski režimi su pod uticajem svojih zapadnih uzora otvorili prema Rusiji istočni ekonomski front, iako su njihove privrede bile komplementarne ruskoj. Cilj Zapada je bio slomiti Rusiju i preuzeti gotovo neograničena ruska sirovinska bogatstva (što su delomično i uspeli za Jelcina). Tako je napr. Srbija odbila prodati JAT Aeroflotu i rešiti se gubitnika, kao i ugovora o kupovini Airbusovih aviona.
Kako su u medjuvremenu presušili privatizacioni prihodi i krediti zapadnih banaka, srpsko vodstvo može sada ići i u Moskvu, radi prosiluka.
Što se tiče odnosa ekumenističkih protukomunističkih boraca prema RPC (jedinoj relevantnoj pravoslavnoj crkvi) isti su zauzeli sličan stav kao njihovi svetovni suborci, tj bojkot svake suštinske suradnje. Jasno je da je reakcija ove bila primerena, pa je tako neki zvonar ili slični bio prisutan pri "krunisanju" novog srpskog Patrijarha.
Medjutim odnos prema Vaseljenskoj patrijaršiji, koja, za sada, ima nešto više vernika nego sveštenika, postao je sestrinski, jer su težili istom ekumenističkom cilju, tj. prevazilaženju raskola medju zapadnim i istočnim hrišćanstvom.
Mora se priznati da je i Katolička crkva shvatila da se ognjem i mačem ne može postići jedinstvo, već je prešla na efektivnije metode i sredstva.
Preporuke:
0
0
40
subota, 19 jun 2010 10:06
Milan KG
@Filipini
A Irinej Bulovic je SVETITELJ, ciju ljubav ni vi ni ja, nikada necemo shvatiti ''jer prevazilazi svaki um''. Al kada Hristos dodje, moracemo imati ''cvrstu besedu'' za ono ''raka, i budala'' koje izgovorismo za Njega. I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje? To sto je rekao da je Benedikt 16, blagosloven covek?
Svetitelj u Pravoslavnoj Crkvi postaje netljenim moštima, isceljenjima, blagoslovenim čudima (nikako opsenarskim i magijskim već onim koji spasenju služe) priznanjem opštenarodnim i, na kraju, proglašavanjem od strane Svetog Sabora SPC. Irinej Bulović je, hvala Bogu, još živ. Možda će i postati svetitelj. Što se tiče njegove neopisive ljubavi prema katolicima koja prevazilazi svaki um na sajtu:
http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=841.0 su data neka svedočanstva o "ljubavi" Vatikana prema Srbima. Od te ljubavi se mrači um i ledi srce jer takvih užasa u istoriji nije bilo. Na kraju čuvena podrugljiva kovanica (mislim episkopa Atanasija Jevtića) o "psevdozilotima" je upravo to ''raka, i budala'' o kojoj se govori U Novom zavetu. Na kraju, čime je Benedikt 16. pokazao da je blagosloven? Lepe jezuitske reči i njihova realizacija su uvek daleko kao zemlja i nebesa. Od novo-starog pape nismo čuli ni te lepe reči sem da su sve crkve kćeri rimo-katoličke materinske crkve. Nigde se nije odrekao svoje "božanske nepogrešivosti".
Svoju ljubav je još vladika Irinej projavio i prema svome bratu (kako reče) Artemiju i armiji monaha koji izbegoše iz svojih svetih manastira sa juga Srbije ne od zuluma arnautskog već od te ljubavi. Ipak, neka premilostivi Gospod da arhijereju Irineju ozdravljenje i dug život. Ja se molim da on što češće čita svoje davnašnje pismo (nadam se nezaboravljeno) episkopu Lavrentiju posle kolenopreklone posete ovoga i njegovih sveštenika "svetom ocu".
Ovaj moj komentar je upravljen ka ulozi Carigradske partijaršije i predstavlja mali dodatak veoma korisnom i jezgrovitom članku poštovanog autora.
Preporuke:
0
0
41
subota, 19 jun 2010 11:47
Filipini
@Milan KG
Navodi o svetiteljstvu Irinejevu nisu moji(Filipinovi), no, nema veze! Sa svime izrečenim ispod se slažem u potpunosti.
P.S. Pretpostavljam, da gospodin koji govori o svetiteljstvu Irinejevu možda misli na njegovo episkopstvo, jer drevno "svetitelj"- znači episkop! Mada... i da je samo to izgubio je i te atribute svedočeći svojim prisustvom u oltaru na misi da mu pravoslavlje nije najpreče - a kakav to onda episkop(svetitelj) može biti, ako ne papski.
Preporuke:
0
0
42
subota, 19 jun 2010 13:26
Milan KG
Oprostite, nenamerno sam pogrešio. Adresa sa koje je uzet citat je: @Petar Janketic&sl i bila je neposredno ispod Vašeg odgovora gospodinu Boletu. Svako dobro Vam želim!
Preporuke:
0
0
43
utorak, 22 jun 2010 18:03
Drugima
A izgleda da smo smo mi to i zaboravili odavno,(za razliku od Njegove Svetosti),da pazimo na svoje spasenje, a ne da ''popujemo'' drugima
.jpg)
Bog zna.
Prema tome, neka samo tovare, i tovare, i tovare...
Tragovi u pesku
Sanjao sam da sam hodam plažom u društvu Gospoda i da se u tkanju moga života ogledaju svi moji dani.
Gledajući unazad film moga života video sam dva traga u pesku.
Jedan je bio moj, drugi Gospodnji.
Tako smo i dalje hodali do kraja svih mojih dana.
Tada sam zastao i pogledao unazad. Na izvesnim mestima video sam samo jedan trag... A ta mesta su odgovarala najtežim danima moga života, danima najgore strepnje, najvećeg straha, najljućih bolova...
Onda sam ga upitao: Gospode, rekao si da ćeš biti sa mnom svaki dan moga života, i ja sam pristao da živim s tobom. Pa zašto si me ostavio samog u najtežim momentima života?
A Gospod mi odgovori: Sine moj, ja te volim i rekao sam da ću s tobom hodati sve vreme, i da te neću nikada ostaviti.
Ja te nisam napuštao. Dani, kada si video samo jedan trag u pesku,bili su dani kada sam te nosio.
U SAVREMENOM SVETLU koji se može naći na internetu i koji je iako davno pisan vrlo zanimljiv i aktuelan. Tamo se recimo vidi da je "vaseljenski sabor" bio planiran u Nišu još 1925.
"U aktima poslednje Ženevske "Predsaborske konferencije", a i u ranijim sličnim slučajevima, jasno se vidi da se ni Carigradska ni Moskovska "crkvena delegacija" bitno ne razlikuju u problematici i temama koje predstavljaju kao predmet rada budućeg Sabora.
Za njih su iste teme, skoro isti jezik, isti mentalitet, slične ambicije. Ali to nije ni čudo. Jer koga upravo "reprezentuju" i koju Crkvu i narod Božji u ovom momentu predstavljaju i jedni i drugi? Carigradska jerarhija, skoro na svim svepravoslavnim
skupovima, sastavljena je uglavnom od titularnih mitropolita i episkopa, dakle od pastira bez pastve i konkretne pastirske odgovornosti pred Bogom i svojom živom pastvom, - koga
pretstavlja, i koga će pretstavljati na budućem Saboru? Među zvaničnim pretstavnicima Carigradske vaseljenske patrijaršije nema čak ni onih jeraraha sa grčkih ostrva gde postoji živa pravoslavna pastva, niti grčkih eparhijskih jerarha iz Evrope i Amerike, a i da ne govorim o ostalim pravoslavnim episkopima: Rusima, Amerikancima, Japancima, Crncima, koji iza sebe imaju brojnu pravoslavnu pastvu i oprobane pravoslavne bogoslove.
S druge strane, sadašnje delegacije Moskovske patrijaršije da li zaista predstavljaju svetu i mučeničku veliku Rusku Crkvu i njene, samo Bogu poznate milione mučenika i ispovednika? Prema onome što te "delegacije" izjavljuju i zastupaju kad god
izađu iz Sovjetskog Saveza pred svet, one nisu nosioci i izražavaoci istinskog duha i stava Ruske Pravoslavne Crkve i njene verne pravoslavne pastve, jer najčešće te
"delegacije" pretpostavljaju ćesarevo Božjem. A blagovest je i zapovest je: Većma se pokoravati Bogu nego li ljudima (D.A. 5,29)."
U poslednje vreme Carigradska patrijaršija je proizvela ogroman broj episkopa i mitropolita, sve uglavnom titularnih i fiktivnih. Valjda se vrši priprema da se na budućem "Vaseljenskom Saboru" brojnošću titula obezbedi većina glasova za neopapističke ambicije Carigradske patrijaršije. A s druge strane, apostolski revnosne u misionarenju Crkve, kao što su: Američka Mitropolija, Ruska Zagranična Crkva, Japanska i druge, ne mogu imati ni jednog jedinog predstavnika! Gde je tu onda sabornost Pravoslavlja; i kakav će to biti Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve Hristove?
O Moskovskoj patrijaršiji ili barem o njenom Parijarhu:
U knjizi profesora Lionskih katoličkih fakulteta i savet-nika konzulata Francuske pri Vatikanu A. Vanže kaže se da je „apostolski adminstrator" Moskve P. Neve dobio od Mišela d'Erbinji punomoćje da onima koji iz pravoslavlja prelaze u katolicizam odobri da u tajnosti čuvaju svoju novu konfesionalnu pripadnost..pater Šiman u časopisu jezuita „Čivilta katolika" tvrdi da je mitropolit Nikodim otvoreno podržavao „družbu Isusovu", s čijim je mnogim članovima imao najprisnije prijateljske veze..Mitropolit Nikodim je preveo na ruski jezik tekst „Duhovnih vežbi" Ignacija Lojole -osnivača „Družbe Isusove..U tom katoličkom časopisu „Istina i život" navode se karakteristične uspomene sveštenika-jezuita Miguela Aranca koji je, po blagoslovu mitropolita Nikodima, služio „liturgiju istočnog obreda" u ličnoj Nikodimovoj kapeli u Lenjingradskoj duhovnoj akademiji, pričemuje prisluživao budući vladika Kiril-tada je bio u činu đakona(a sada je patrijarh, mitropolit Kiril (Gudnajev) bio je lični sekretar i miljenik mitropolita Nikodima, poznatog po svojoj privrženosti ekumenizmu, papizmu i obnovljenstvu) Mitropolit Nikodim je Arancu dopuštao da se pričešćuje sa pravoslavnim kliricima, a umro je iznenada u septembru 1978, na audijenciji kod novoizabranog pape Ivana Pavla I, u čemu se može videti ukazanje odozgo na to čemu je stremila njegova duša.
Pa ipak, neophodno je uočiti da pojam „tajni katolik" ne pretpostavlja formalni raskid s Pravoslavnom Crkvom. Tajni prelaz u katolicizam znači nejavno primanje duhovnog lica u krilo tzv. „Vaselenske crkve", to jest u evharistijsko opštenje i jerarhijsku vezu sa rimskim episkopom-papom; pri tom se nastavlja služenje u Pravoslavnoj Crkvi u postojećem činu i dužnosti sa ciljem postepenog razvijanja među parohijanima i, ako je moguće, među sveštenstvom, simpatija prema Zapadnoj „Majci-crkvi". Još početkom XX veka papa Pije X razrešio je da se u uniju primaju pravoslavni sveštenici s tim da ostanu na mestima koja zauzimaju pri pravoslavnim hramovima, pod jurisdikcijom pravoslavnih episkopa i petrogradskog Sinoda; na Liturgiji je bilo dozvoljeno da se ne čita „filiokve", da se ne pominje papa, mogao je da se pominje Sinod, itd. (K. N.Nikolajev,„Istočni obred", Pariz,1950,s.62).
Upravo Tajno unijatstvo pojedinih sveštenika ili čak episkopa po zamisli vatikanskih analitičara mora da obezbedi delo unije sa tzv. „Rimskim prestolom". Toj unijatskoj ideji služi i ideja koju široko koriste filokatolički nastrojeni pravoslavci-ideja „dva plućna krila"-Pravoslavlja i katolicizma, koji, tobož, čine jedinstvenu Vaselensku crkvu (jedan od rodonačelnika te ideje - ruski religiozni filosof Vladimir Solovjov primio je katolicizam 1896.)
Rim zbog svojih misionarskih i unijatskih ciljeva u poslednje vreme ne nastojava na čitanju Simvola vere sa dodatkom „i od Sina", kada se služi vizantijska Liturgija (papa Benedikt XIV još je 1746. rekao da izraz „Koji od Oca ishodi" ne znači „samo od Oca", nego implicitno znači „i od Sina").
Na taj način, „istočni obred" - novi metod misije Vatikana -bio je pronađen posle neuspešnih pokušaja unije u toku proteklih vekova, kada je crkvena svest pravoslavnog naroda pre birala da se trpi, da se bude gonjeno i čak da se umire nego da se izda svetootačka pravoslavna vera.
U poslednjim decenijama unionistička strategija Rima u odnosu na Rusiju sastoji se u tome da se ne treba baviti otvorenim latinskim prozelitizmom među pojedinim ruskim „šizmaticima" (agresivna misija i nametanje latinstva može da iza-zove samo uzvratna antikatolička raspoloženja u pravoslavnoj sredini, što je veoma necelishodno za ideju „unije" sa „Svetim prestolom"), nego da treba ići na uniju po primeru mitropolita Isidora: potčiniti rimskom „prvosvešteniku" odjednom celu Rusku Crkvu, ostavljajući joj pravo da ne prima bilo koji druš latinski dogmat i da na taj način sačuva svoju istočnu čistotu.
Uvek treba pamtiti da Vatikan nikad nije zaboravljao svoj glavni, vekovni cillj - da rimskom prestolu potčini „istočne šizmatike", ili, kako bi rekli današnji ekumenisti, „sestrinsku crkvu".
Posle ubistva ruskog Cara do danas ni jedno, a ako Bog da da se ostvare proročanstva mnogih Svetitelja biće ponovo Ruski Car, al do tada biće mnogo stradanja. Čitaj kod starca Gavrila o tome. Hristos posredi nas.
Da, krilo se! Krilo se upravo ono o čemu ovaj tekst i govori. O višedecenijskoj težnji Vaseljenske patrijaršije da bude dominantan faktor u pravoslavnom svetu, i kao takav (faktor) da vremenom završi posao oko ujedinjenja sa rimokatoličkim otpadnicima od Pravoslavlja. O prethodnom vaseljenskom patrijarhu Atinagori i njegovim ekumenističkim težnjama i postupcima (zajedničke molitve sa rimokatolicima i skidanja anateme sa njih) sa kritičkim osvrtom najviše su pisali kod Srba – Prepodobni Justin Ćelijski, i kod zagraničnih Rusa – arhiepiskop Averkije DŽordanvilski. Obojica su ukazivali na pogubnu (po Pravoslavlje) proekumenističku politiku vaseljenskog patrijarha Atinagore. Čak je i čuveni pravoslavni Amerikanac, prepodobni Serafim Rouz, ukazivao na štetnost Atinagorinih postupaka. No, i tada je ekumenistička (=masonska) klika bila brojnija od istinskih branitelja pravoslavne vere. Kod pravoslavnih Grka znatno ranije po tom pitanju oglašavao se Sveti Nektarije Eginski. Zajedničko za sve njih je bilo protivljenje ujedinjenju sa rimokatolicima na način na koji je to htela (i još uvek hoće) da učini Vaseljenska Patrijaršija.
Ono što je, takođe, u modernim vremenima bitno za Vaseljensku Patrijaršiju je nedostatak pastve, to jest broj vernika koji je u odnosu na druge pomesne Pravoslavne Crkve zanemarljiv, čime je znatno oslabljen uticaj Vaseljenske u odnosu na Moskovsku Patrijaršiju. Konkretno, Moskovska Patrijaršija kao najbrojnija pomesna PC je s pravom tražila da bude tretirana kao Treći Rim, jer je i Carigrad svojeremeno nazvan Drugi Rim u vremenima kada je V. Patrijaršija bila najbrojnija pravoslavna zajednica na svetu.
...
Vaseljenski patrijarh Vartolomej je doživotno zabranio ulazak i boravak vladiki Artemiju na Svetoj Gori, nakon što je u izdanju raško-prizrenske Eparhije svetlost dana ugledala knjiga koja govori o Vartolomejevom ekumenizmu i težnji da kao vrhovni pravoslavni poglavar ujedini pravoslavce sa rimokatolicima, to jest da ih preda rimskom papi na način poguban za pravoslavnu veru. Raščinjenje v. Artemija trebalo je da se desi još 2006. godine, kada je na majskom Saboru raspravljano o nekim postupcima v. Artemija koji su po oceni proekumenističke struje u SPC bili sporni i dovoljni da ga sklone s episkopskog trona. Tada je vaseljenski patrijarh Vartolomej napravio gaf kada mu je jedne večeri dojavljeno da će narednog dana (na Saboru SPC) vladika Artemije biti raščinjen, pa je te večeri pred kamerama rekao kako je upravo saznao da je u Srbiji raščinjen jedan episkop, i dodao kako je to žalosno, ali da se i takve stvari dešavaju. To je rekao sa dozom cinizma i zadovoljstva što će se to desilo. Na njegovu žalost, mudri patrijarh Pavle nije dozvolio ekumenistima u redovima srpskog episkopata da tada sprovedu želju vaseljenskog patrijarha. Vladika Artemije je 2006. godine pretekao, ali ne i ove 2010. godine, kada na čelu svetosavske SPC nema mudrog i svetog čoveka – patrijarha Pavla, već glavnu reč u našoj Crkvi vode osvedočeni ljubitelji rimskog pape i ekumenizma.
...
Da li se to sprema reorganizacija Srpske pravoslavne crkve na mitropolitski sistem po kome će u svakoj (jugoslovenskoj) državi postojati pravoslavna crkva u rangu mitropolije koju će isključivo (beogradski) patrijarh predstavljati prema drugim crkvama?
Svakako da je to krajnji cilj onih koji su proteklih nekoliko meseci radili o glavi vladiki Artemiju. U tu svrhu će na nekom od narednih Sabora SPC doći do podele Eparhija po republičkom, to jest državnom ključu. Doći će do podele u Eparhijama raško-prizrenskoj, mileševskoj, niškoj, vranjskoj, žičkoj... Preševska dolina i Medveđa biće pripojeni novostvorenoj kosovsko-metohijskoj Eparhiji (=prizrenskoj). Od delova raško-prizrenske i žičke Eparhije biće formirana raška Mitropolija (ili Episkopija), i to tako što će u novoformiranu Mitropoliju (Episkopiju) ući oni delovi raško-prizrenske Eparhije od adm. granice (sa “nezavisnim” Kosovom”) na Rudnici koji se nalaze u Srbiji, kao i deo žičke Eparhije koji se geografski naslanja na Rašku oblast (okolina Ušća sa manastirima Studenicom, Gradcom…). Time će se steći uslovi da u daljoj fazi raspada SPC dođe do (neformalnog ili formalnog, svejedno) priznavanja postojećih granica nezavisne države Kosovo od strane velikodostojnika SPC i formiranja Kosovske Pravoslavne Crkve, na čijem čelu će u početku možda biti i neki episkop poreklom Srbin, ali će vremenom nestati Srba u toj Kosovskoj pravoslavnoj Crkvi, što i jeste krajni cilj Albanaca i njihovih međunarodnih tutora. Po tom scenariju i Medveđa i Preševska dolina viđeni su kao sastavni delovi Republike Kosovo.
...
Takođe, delovi mileševske Eparhije koji se nalaze u Crnoj Gori biće ugurani u neku od postojećih Episkopija ili Mitropoliju crnogorsko-primorsku, pa ćemo u nekoj od narednih godina (vrlo brzo) imati i Crnogorsku Pravoslavnu Crkvu. Delegacija crnogorskih političara već je imala razgovore sa predstavnicima Moskovske Patrijaršije, jer su Crnogorci (po tradiciji) vezani za Rusiju i stalo im je do mišljenja zvnične Moskve. Blaženopočivši patrijarh ruski Aleksej Drugi je na pitanje visoke crnogorske delegacije koju Crkvu priznaje Moskva – SPC ili Dedeićevu CPC – odgovorio da su na teritoriji Crne Gore Eparhija budimljansko-nikšićka i Mitropolija crnogorsko-primorska jedine priznate od svih pomesnih pravoslavnih Crkava. Time je crnogorskim zvaničnicima jasno stavljeno do znanja da se okanu Miraša i da svoje težnje za samostalnom Crkvom traže u dijalogu sa Beogradom (srpskom Patrijaršijom). Podela postojećih Eparhija SPC učiniće da i u Crnoj Gori nikne nova pravoslavna Crkva koja će od SPC dobiti Tomos o autokefalnosti, a koji će priznati i Vaseljenska i Moskovska Patrijaršija, a samim tim i ostale pomesne prvoslavne Crkve. Na taj način ispuniće se višegodišnja želja m. Amfilohija da bude poglavar jedne pomesne Pravoslavne Crkve.
Isti ili sličan scenario predviđen je i za Hrvatsku, Bosnu i Vojvodinu, Makedoniju. Tako će episkopi SPC koji su danas medijski najeksponiraniji na najbolji mogući način da završe započeti posao rasparčavanja SPC i svođenja iste u okvire malo šireg beogradskog pašaluka. Aferim im bilo na tome! (sic!)
O čemu vi to, ljudi?
Ako smem da kažem, a da me ne "razapnete"... jako me "bole" obe opcije. :)
Odluke nisu samo na mom svešteniku, ili Patrijarhu, već i na meni.
@neutralni posmatrač: Prvo da razjasnimo. Napravili ste blanko napad, ovde gore nije bilo ničega za šta ste digli glas i osudili. A druga stvarčica je da postoji vrlo dobar tekst koji se zove "Beseda o neutralnima" a napisan je rukom sv. vladike Nikolaja. Na posletku, ako vas ne zanima ova tema onda nemojte učitavati u nju onog čega, ako ima u Vatikanu, ono sigurno nema u autorima ovih komentara i teksta iznad. Uostalom to je moj predlog. A sloboda volje i izražavanja i dalje je na snazi.
A blagopočinjevši Aleksej Drugi je sa našim svecem Pavlom dolazio u sred rata u Sarajevo da osveštaju temelje srpsko-ruske crkve. Nažalost, taj deo grada je posle Dejtona pripao drugoj strani. Koliko nam je to tada nade ulilo u bolje sutra, rečima se nemože opisati.
A ove podele me sve više podsećaju na još jednog božijeg čoveka poslatog celom Pravoslavlju, Dostojevskog, i «Velikog Inkvizitora» u kojem on ismejava tzv. Hrišćanstvo katolika u Španiji u vreme inkvizicije gde je «bog tu radi crkve, a ne crkva radi boga». Tako i ovi.
Dobro je ko može da nabavi knjigu oca Save Janjića iz Dečana, pod naslovom ''Vreme ekumenizma i doba apostasije'', mada čujem da knjiga nije baš omiljena među sveštenim licima, a ne može lako ni da se nađe. Čujem i da je otac Sava sada neki drugi čovek, (ako su glasovi istiniti?), ali je to savršena knjiga za antiekumeniste jer razobličava ulogu tri vaseljenska patrijarha zaredom, kao i ekumensku politiku Vatikana i pape.
Neće nam kao vernicima biti lako u vremenu koje dolazi jer će biti puno smutnje.
Ne zaboravimo na seobe pod Patrijarsima Arsenijem Čarnojevićem i Arsenijem Šakabentom. Ali sada više nemamo gde da idemo. A ne znamo ni kakav će ''zulum ''biti.
28. februar 2010 - 0:51
...
Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori sačinjavaju Eparhije Srpske Pravoslavne Crkve: Mitropolija crnogorsko-primorska i Eparhije budimljansko-nikšićka, zahumsko-hercegovačka i mileševska. Arhijereji tih eparhija, shodno saborskoj odluci, čine Episkopski savjet pod predsjedništvom Arhiepiskopa cetinjskog i Mitropolita crnogorsko-primorskog. Otuda je nedopustivo, neodgovorno i protivno crkvenoj odluci svako drugačije titulisanje i predstavljanje u medijima kako Mitropolije tako i pravoslavnih eparhija u Crnoj Gori.
http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori
Drugim rečima, mediji koji i dalje govore Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori su "neodgovorni" i "protive se crkvenoj odluci".
Dakle, konačni cilj je da Pravoslavna Crkva Crne Gore dođe pod upravu Vaseljenskog patrijarha, a interesantna je i činjenica da je Amfilohije zamonašen u Grčkoj, što može da ima i neke veze sa zahtevom iz Šambezija da novoformiranim episkopskim savetima (eufemizam za novoformirane Pravoslavne Crkve) treba da upravljaju episkopi iz Vaseljenske Patrijaršije.
Pomenuta knjiga "Ekumenizam i vreme apostasije" može se može pročitati ovde:
http://www.kosovo.net/ecumen.pdf
Na veliku žalost, istina je da je pisac te knjige otac Sava Janjić danas na potpuno suprotnim stajalištima od onih koje je izneo 1994.godine u toj zaista fenomenalnoj knjizi sa blagoslovom v.Artemija. Ta knjiga je, između ostalog, uticala i na Vaseljenskog patrijarha da doživotno zabrani vladiki Artemiju da kroči na Svetu Goru i to se može smatrati stvarnim početkom progona vladike Artemija od strane ekumenista.
Bugari će povesti simultanku sa Hrvatima i Albancima što se tiče istočne i južne Srbije.
Nišlije već podižu veliki krst latinske osnove koji nosi na sebi pravoslavni krst (jasna likovna simbolika viđena svetovnim očima, o ekumenskoj dominaciji), Albanci nasilno oduzimaju Srbiji južnu Srbiju uz svesrdnu pomoć Turske i Amerike...
Jedina nepoznanica su Rumuni koji neće dati Erdelj.
Vaseljenski Patrijarh imenuje Kosovsku crkvu sa Amfilohijem kao Patrijarhom, prisajedinjuje joj makedonsku pravoslavnu crkvu dajući ovoj usput status mitropolije ...itd.
Samo se pitam šta bi na sve ovo rekli naši preci koji ostaviše kosti u Albanskim gudurama? U njihovo vreme Otadžbina se VOLELA!
Izgleda da će u godinama koje dolaze Evropa goreti! Ne daj Bože da nam želim to, ali zbog Vatikanskih apetita za ovozemaljskom vlašću, naš narod strada kroz vekove. Nekako smo im se isprečili na putu ka Rusiji.
30. jun 2008
Papa Benedikt i vaseljenski patrijarh Vartolomej održali su zajedničku liturgiju na kojoj su iskazali želju da idu napred zajedničkim snagama ka jedinstvu hrišćana. Po zavrsetku službe, u bazilici Svetog Petra u Vatikanu, dvojica verska poglavara zajednički su blagoslovili vernike, prenela je agencija Ansa
Vatikan, 18. 10. 2008. god.
obraćanje vaseljenskog Patrijarha G. Vartolomeja
na Dvanaestoj redovnoj opštoj skupštini Biskuspke sinode:
Dakle, Vaseljenski patrijarh se već odavno moli i služi liturgiju (ili misu?) zajedno sa papom i pritom rimokatolike javno naziva "sestrinskom Crkvom", a evo šta kaže Sveti Marko Efeski:
(Sv. Marko Efeski)
http://en.wikipedia.org/wiki/Patriarchal_Exarchate_for_Orthodox_Parishes_of_Russian_Tradition_in_Western_Europe
P.S. U ovo doba uspavanih savesti i uspavljivača iste, više nego ikada odgovori smo kako za činjenje tako i za ne činjenje!
http://www.youtube.com/view_play_list?p=7F34B29FC7D71089&playnext=1&playnext_from=PL&v=Zwdej-Q0SCM
Zanimljivo je primetiti da su različiti stavovi u pogledu ekumenizma bili vidljivi mnogo ranije tj. još u ono vreme. U prilog tome, naročito svedoče delovi osmi i deseti.
U pravu ste, pošto je u službi učestvovao i papa ipak se to ne može nazvati LITURGIJA, već je to misa.
Sv.Jovan Damaskin živeo je od 676.god do 749.god, a rimokatolici su otišli u raskol 1054.godine, što znači da je u vreme Sv.Jovana Damaskina rimski episkop pripadao Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi.
Evo još nekih misli Sv.Marka Efeskog:
Kažete:
Npr. ovde sam Bulović kaže da je učestvovao u molitvenom sabranju zajedno sa rimokatolicima:
http://www.hrvatskarijec.rs/source/index.php/Korak-blize-u-vrsenju-Bozje-volje.html
U slučaju "beskonačne ljubavi"(savremena fraza kojom se neiskreno, mnogo puta naivno, a nekad i s predumišljajem, naziva sentimentalizam)pojedinaca - pomenutih i nepomenutih, treba se setiti poučnih reči iz sv. jevanđelja koje glase: "po plodovioma njihovim poznaće te ih". Posle toga ne treba mnogo pa da čovek razabere istinu od laži. Jasenovac, oficir Racinger, papa Pije 12 i drugi. S druge strane, iskreni sv. Grigorije Palama i mnogi oci koji su se bavili problemom zapadne jeresi su govorili o pokajanju, a pokajnika Gospod ne odbacuje. Samo što ih nema na tom nivou - nivou episkopije rimske. Svi treba da verujemo i da se nadamo tom pokajanju, ali ne i da zavaravamo sebe da ga ima kad ga nema - čime? - sentimentalizmom, češanjem po ušima - kako se veli u Sv. Pismu. Dovoljno je pročitati zakletvu jezuita na pristupanju u njihov red, i da čoveku bude jasno šta je Rim (jošuvek). Nekad su se ljudi pitali kako je moguće da čoveku padnu na pamet zverstva činjena od ustaša a blagosiljana od Rima?! Ali, kad pročitate tu zakletvu - nema više te dileme. Tako ostavimo Rim njemu samom, a ako hoće da se pokaje to će Bog i da ga primi. A ne da gubimo svoju dušu zarad apstraktne ljubavi prema Rimu (treba pročitati i papsku "definiciju" koju je Racinger pročitao javno pri preuzimanju papske dužnosti) i okrenimo se s ljubavlju prema svom narodu. I sam "akademski građanin" i nemam ništa protiv "akademija", ali imam protiv duha nadutosti znanjem i maštarijama. U tom kontekstu da pomenem samo još i jednu pojavu koja se počela od 2000-tih širiti među "akademskim" bogoslovljem sveštenstvom. To je netrpeljivost prema monaštvu, tom biseru pobožnosti, narodne pobočnosti. Ovim posebno treba apelovati na naše novo akademsko bogoslovstvo i sveštenstvo koje, iako ne svo, ali mnogo jeste - preučilo(Pročitati istoimenu pripovetku Mome Kapora "Preučio")
Da li se to sprema reorganizacija Srpske pravoslavne crkve na mitropolitski sistem po kome će u svakoj (jugoslovenskoj) državi postojati pravoslavna crkva u rangu mitropolije koju će isključivo (beogradski) patrijarh predstavljati prema drugim crkvama?
Ovde su reči m.Amfilohija sa jučerašnjeg skupa Međunarodnog fonda pravoslavnih naroda u Budvi na temu autokefalnosti CPC gde je "dopustio mogućnost obnove autokefalnosti Mitropolije crnogorsko-primorske, ali, kako je rekao, uz božju pomoć".
Prema rečima Amfilohija, "kada bi bilo reči o povratku autokefalnosti, onda bi to bila autokefalnost Cetinjsko-primorske mitropolije, a ne takozvane CPC".
http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:289042-Amfilohije-Autokefalnost-uz-bozju-pomoc
Tvoj komentar o tajnim katolicima me je naveo da prevrednujem iz "novog ugla" svoje stavove, koji se tiču ekumenskog delovanja vrha SPC.
Naime ja sam dosada tvrdio da su njihov gorljivi ekumenizam i "ljubav" prema Svetom ocu uzrokovani, pre svega verovanjem da Katolička crkva može pomoći u zaštiti pravoslavlja na ex-YU prostorima.
Madjutim sada sam spreman ovoj motivaciji dodati i drugi mogući razlog, koji ću obrazložiti u daljem tekstu.
Radi sveobuhvatnog shvaćanja stvari navest ću, da je u realizaciji svetog antikomunističkog rata formiran široki front, koji se sastojao u dva ešalona i to svetovnog, predvodjenog USA i verskog predvodjenog Katoličkom crkvom.
Strategija i taktika svetovnog ešalona je dobro poznata i nesporna, tj. demokratski orijentirani ljudi u komunističkim državama su na sve moguće načine pomagani, da iznutra ruše komunistički režim.
Da bi mogli potpuno se posvetiti protukomunističkoj borbi naši antikomunisti su bili i finansijski podržavani (da oni i porodice ne gladuju). Takodjer su "ofarbane" revolucije, za rušenje nepodesnih režima u postkomunističkim državama, provodjene istom tehnologijom (poznati srpski izvozni brend Otpor).
Kakovi način protukomunističke borbe je koristila Katolička crkva, je manje poznato, ali u slučaju Poljske je obnarodovano da je PKC bila organizator i logističar, dok je finansijer bila rimska kurija na čelu sa Svetim ocom (Poljakom).
Što se tiče pravoslavnih država jasno je, da je Katolička crkva, kao jedina finansijski i logistički moćna hrišćanska crkva, angažirala pravoslavne sveštenike antikomuniste u ekumenističkom protukomunističkom ratu. Ovo se nije moglo obnarodovati ni po padu komunističkih režima, jer ne bi dobro zvučalo medju vernicima i ostalim sveštenstvom.
Šta se dešava 1989 godine, po padu mrskog komunističkog režima, u gotovo celom svetu, a u Srbiji s kašnjenjem od jedne decenije.
Novo uspostavljeni režimi su ustrojili kapitalistički sistem koji je odgovarao njihovim sponzorima.
A kakova je sudbina naših protukomunističkih pravoslavnih "krstaša", po padu komunističkih režima u njihovim državama.
Ovi su, svesni presudnog značaja Katoličke crkve u rušenju komunizma, postali gorljivi zagovornici ekumenizma i skriveni podržavaoci ideje o Svetom ocu, kao vrhovniku svih hrišćana i pustili se sa svom snagom u njihovu realizaciju.
SPC je imala problem što je komunizam potrajao deceniju duže i što se na mestu Patrijarha našao kolebljivi Pavle, koji je po jurišu nazadnih eparha i monaha "zilota" povlačio svoje potpise sa ekumenskih dokumenata, što je izazivalo zurivost kod ekumenista.
Kasnije je providjenje "izabralo" izmedju ekumenista Patrijarha i prešlo se na ubrzanu realizaciju zacrtanog programa (za koji je u Sinodu i Saboru stvorena potrebnma većina), sa nemilosrdnim čišćenjem džepova otpora (Vladika Artemije i monasi "ziloti"). Ovi trebaju biti primer i za sve eventualne buduće remetioce.
Javne izjave pripadnika vrha SPC, te čišćenje RP eparhije se uklapaju potpuno u realizaciju projekta Svetog oca kao vrhovnika svih hrišćana.
Moja ranija teza o Svetom ocu kao lobisti srpskog pravoslavlja je nategnuta, jer vodstvo SPC nije toliko naivno da bi moglo poverovati u njegovu dobrohotnost, a što sam ranije mislio.
Na očekivane, otrcane prigovore da sam iskonstruisao teoriju zavere, unapred odgovaram da sam pristalica teorije interesa (u ovom slučaju se radi o sprezi institucionalnog i ličnog interesa).
Interes kao takovi je glavni motiv postupanja čoveka, a čak i životinje zbog njega označuju svoj teritorij.
Iako ne-višedimenzionalano, ono — vrlo iskreno i smisleno gledište. Nije sve u ljudskim rukama! To je nadanje koje ne ostavlja one koji se nadaju!
P.S. Oko teorije zavere: Smešan je pokušaj svakog ko pokušava na autentične odgovore mislećih pojedinaca danas nalepiti "etiketu Teorije zavere", upravo s toga što svesno ili ne oni koji to rade — ili su žrtve "zavere koja traje" ili su zaverenici. Dakle, ljudi više vole da veruju da je "svet" uređen idealno i da sve tako treba, pa za takvo mnjenje postoje danas čitave fabrike oblandi u koje se zavija poluistina, nego da razmisle i sami donesu zaključak, udruže se oko minimuma zajedničke ljudskosti i slobodoljubivosti i izbore se za, na primer — odbacivanje novog "zakona o velikom Bratu na svakom koraku" iliti - legalnog državno-policijskog voajerisanja svih i svega! Iskreni narod pravoslavne crkve zna da prepozna vuka u jagnjećoj koži — uvek mu viri crn rep. I ova borba u kojoj nesretnici bukvalno nameću raskol i nekoga guraju u taj raskol, borba je poslednja(jer države faktički više i nema) i borba je narodna, i ako narod istraje u Istini, Istina će se opet pokazati savršenom.
Još bih se osvrnuo i na odnos postkominističkih demokratskih vlasti prema Rusiji, odnosno pravoslavnih ekumenističkih promotera prema Vaseljenskoj patrijaršiji, te Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Novi postkomunistički demokratski režimi su pod uticajem svojih zapadnih uzora otvorili prema Rusiji istočni ekonomski front, iako su njihove privrede bile komplementarne ruskoj. Cilj Zapada je bio slomiti Rusiju i preuzeti gotovo neograničena ruska sirovinska bogatstva (što su delomično i uspeli za Jelcina). Tako je napr. Srbija odbila prodati JAT Aeroflotu i rešiti se gubitnika, kao i ugovora o kupovini Airbusovih aviona.
Kako su u medjuvremenu presušili privatizacioni prihodi i krediti zapadnih banaka, srpsko vodstvo može sada ići i u Moskvu, radi prosiluka.
Što se tiče odnosa ekumenističkih protukomunističkih boraca prema RPC (jedinoj relevantnoj pravoslavnoj crkvi) isti su zauzeli sličan stav kao njihovi svetovni suborci, tj bojkot svake suštinske suradnje. Jasno je da je reakcija ove bila primerena, pa je tako neki zvonar ili slični bio prisutan pri "krunisanju" novog srpskog Patrijarha.
Medjutim odnos prema Vaseljenskoj patrijaršiji, koja, za sada, ima nešto više vernika nego sveštenika, postao je sestrinski, jer su težili istom ekumenističkom cilju, tj. prevazilaženju raskola medju zapadnim i istočnim hrišćanstvom.
Mora se priznati da je i Katolička crkva shvatila da se ognjem i mačem ne može postići jedinstvo, već je prešla na efektivnije metode i sredstva.
A Irinej Bulovic je SVETITELJ, ciju ljubav ni vi ni ja, nikada necemo shvatiti ''jer prevazilazi svaki um''. Al kada Hristos dodje, moracemo imati ''cvrstu besedu'' za ono ''raka, i budala'' koje izgovorismo za Njega. I konacno, gde je i On izdao i okrnjio Pravoslavlje? To sto je rekao da je Benedikt 16, blagosloven covek?
Svetitelj u Pravoslavnoj Crkvi postaje netljenim moštima, isceljenjima, blagoslovenim čudima (nikako opsenarskim i magijskim već onim koji spasenju služe) priznanjem opštenarodnim i, na kraju, proglašavanjem od strane Svetog Sabora SPC. Irinej Bulović je, hvala Bogu, još živ. Možda će i postati svetitelj. Što se tiče njegove neopisive ljubavi prema katolicima koja prevazilazi svaki um na sajtu:
http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=841.0 su data neka svedočanstva o "ljubavi" Vatikana prema Srbima. Od te ljubavi se mrači um i ledi srce jer takvih užasa u istoriji nije bilo. Na kraju čuvena podrugljiva kovanica (mislim episkopa Atanasija Jevtića) o "psevdozilotima" je upravo to ''raka, i budala'' o kojoj se govori U Novom zavetu. Na kraju, čime je Benedikt 16. pokazao da je blagosloven? Lepe jezuitske reči i njihova realizacija su uvek daleko kao zemlja i nebesa. Od novo-starog pape nismo čuli ni te lepe reči sem da su sve crkve kćeri rimo-katoličke materinske crkve. Nigde se nije odrekao svoje "božanske nepogrešivosti".
Svoju ljubav je još vladika Irinej projavio i prema svome bratu (kako reče) Artemiju i armiji monaha koji izbegoše iz svojih svetih manastira sa juga Srbije ne od zuluma arnautskog već od te ljubavi. Ipak, neka premilostivi Gospod da arhijereju Irineju ozdravljenje i dug život. Ja se molim da on što češće čita svoje davnašnje pismo (nadam se nezaboravljeno) episkopu Lavrentiju posle kolenopreklone posete ovoga i njegovih sveštenika "svetom ocu".
Ovaj moj komentar je upravljen ka ulozi Carigradske partijaršije i predstavlja mali dodatak veoma korisnom i jezgrovitom članku poštovanog autora.
Navodi o svetiteljstvu Irinejevu nisu moji(Filipinovi), no, nema veze! Sa svime izrečenim ispod se slažem u potpunosti.
P.S. Pretpostavljam, da gospodin koji govori o svetiteljstvu Irinejevu možda misli na njegovo episkopstvo, jer drevno "svetitelj"- znači episkop! Mada... i da je samo to izgubio je i te atribute svedočeći svojim prisustvom u oltaru na misi da mu pravoslavlje nije najpreče - a kakav to onda episkop(svetitelj) može biti, ako ne papski.
Pa, šta bi @bole?!